Samo za Vas koji ste spremni da menjate sebe i svet! - Preduzetništvo - Moj izbor

Samo za Vas koji ste spremni da menjate sebe i svet!

Biznis

Jul 14

Ovu godinu, prošlu, i mnoge pre ove, i sve koje će doći posvetila sam preduzetništvu i preduzetnicima da  pomognem koliko mogu, kolegama da se bolje snađu u šumi poreskih propisa, u finansijama, organizaciji, menadžmentu i u još bezbroj drugih važnih veština neophodnih za svakog preduzetnika.

Zašto se zalažem za preduzetništvo?

 

Preduzetnik je osoba sa vizijom, ciljem zagledana u budućnost.

Pravi preduzetnik ne sme da  dozvoli da u njegovom  životu vlada haos.

U svetu vlada haos, svakodnevno smo  zatrpani teškim, lošim vestima. Vesti koje unose nemir u ljude, posebno kada se „vesti“ slušaju svaki čas. Ljudi koji imaju vremena kada čuju neku zastrašujuću vest,  požure još da na internetu pronađu detalje tog užasa. Bave se problemima u nekoj dalekoj zemlji, bez obzira što ni neznaju gde se na geografskoj karti ta zemlja nalazi. Pri tome svesni su da ne mogu nikome da pomognu, da učine nešto da bude bolje.

Preduzetnik nema za to vremena. Preduzetnik svoju energiju i misli ima usmerene ka poslu, ka rešavanju poslovnih situacija. Preduzetnik misli kako da opstane na tržištu. Preduzetnik misli o svojoj porodici, o svojim radnicima. Misli kako da zaradi da bi platio sve troškove. Da plati porez. Da puni budžet, i ako nije svrha poslovanja da bi se samo plaćao porez, svrha je profit. Radeći na svom poslu, radeći sa ljudima koji ga okružuju, udubljen u svojim mislima, preduzetnik  malo učestvuje u opštem haosu, i na taj način pomaže da ovaj svet bude bolje i lepše mesto za življenje uključujući i one kojima je glava aktivnost da saznaju sve detalje o nekoj nezgodi, nesreći, političkoj svađi.

Ja sam preduzetnik, i moja strast i život je preduzetništvo.

Kada je vreme za donošenje odluke o pokretanju svog biznisa?

 

Ovaj tekst namenjen je svim osobama (ženama i muškarcima) koji razmišljaju da naprave zaokret u postojećem poslu ili da pokrenu svoj biznis.

Namenjen je svima koji imaju hobi i posvećuju mu svo slobodno vreme sa radošću.

Namenjen je svim freelancerima koji po malo ili malo više zarađuju radeći od kuće ili sa nekog drugog lepog mesta.

Obraćam se svima Vama koji mislite da ste suviše mladi da bi bili vlasnici svog posla i života. Takođe, i onima koji misle da je za njih kasno.

Vlada mišljenje da stanje na tržištu baš i nije najbolje. Stanje u svetu, regionu ne vodi ka napretku, i nije naklonjeno malom biznisu. Neki možda misle da su porezi previsoki i da se ne isplati legalno raditi, bolje je da po malo kaplje, onako na „ruke“, uz reči, „penzije i onako neće biti“….

Šta čekate……. bolja vremena. Šta mislite, da li će i kad će bolja vremena doći. Kada je najbolje pokrenuti, ili napraviti zaokret u postojećem poslu,  moj odgovor svima  Vama je SADA. Sada, danas i bez odlaganja.

Oni koje razmišljaju o poslu, a već su evidentirani u Nacionalnoj službi za zapošljavanje i čekaju da od 01. 10. 2018. godine pokrenu posao, to ima smisla, jer od tada počeće da se primenjuje olakšica i podsticaj za pokretanje posla. Olakšica je namenjena svima bez obzira da li osnivate preduzetničku radnju ili preduzeće. O tome sam već pisala. To je sasvim u redu. Treba koristiti propisani podsticaj, jer u početku i onako su veliki troškovi, a zarada baš i nije.

Ovoga puta obraćam se baš Vama, koji ste neodlučni, koji bi i ne bi da se osmelite i zaplivate u preduzetničke vode. Razumem, nije lako, i ništa u životu i u poslu nije lako. Lako je samo kada se gledaju tuđi uspesi i dobri rezultati, pa umemo da pomislimo njoj ili njemu je lako, baš mu dobro ide, a da se pri tome nikada ne zapitamo koliko sati truda i rada je prethodilo tom uspehu. Koliko je bilo padova i neuspeha. To se ne vidi, i to nije važno.Vidi se samo krajnji rezultat.

Činjenica je da nisu svi ljudi isti, i ne mogu svi da budu preduzetnici, kao što ne mogu svi da budu slikari ili lekari ili stolari. Lepota i jeste u različitosti. Apsolutno poštujem i uvažavam da smo svi različiti i da imamo po neku zajedničku osobinu.

 

Ovom prilikom želela bi da ohrabrim one koji se dvoume, da li pokretati svoj biznis ili se zaposliti. Koju god odluku da donesete dobro je. Važno je doneti odluku i krenuti u nekom pravcu. Sve je bolje od čekanja i  premišljanja. Važno je pruzeti odgovornost za svoje postupke i odluke.

Vidite, ja živim i radim posao koji volim, malo je reći volim ga, obožavam ga.

Da li je uvek bilo tako, šta mislite?

 

Rođena sam davno, u prilično bogatoj porodici. Kada kažem bogatoj mislim i duhovno i materijalno. Bili su moji i bogatiji pre, mislim pre socijalizma, to se odnosi na babe i dede. Moj otac je neko vreme proveo u „državnoj službi“. Nije se uklapao u sistem te je 1963. godine pokrenuo svoj privatni posao. Ja sam upravo pošla u osnovnu školu. Znači, punih 55 godine jedem privatnički hleb i živim životom preduzetnika.

Moje bezbrižno detinjstvo završilo se sa polaskom u srednju školu, 1971. godine, a imala sam svega nešto više od četrnaest godina, jer sam sa 6 godina pošla u osnovnu školu.

Odmah da kažem, nije se ništa strašno desilo. Svi smo u kući i u široj porodici bili živi, zdravi, srećni i uspešni. Nego od tada, od te davne 1971. godine zakoni su počeli da uređuju moj život, slobodno vreme, detinjstvo, mladost i dan danas.

Te 1971. godine donet je Zakon kojim se privatnici obavezuju da vode poslovne knjige, do tada bilo je komotnije nego danas paušalcima. Po rešenju se plaćao porezi i doprinosi, i to je bilo sve.

Otac je naravno morao da poštuje propise. Angažovao je knjigovođu koji će da mu vodi poslovne knjige, ali pod specijalnim uslovima. Nije predmet pogodbe bila cena njegove usluge. Nego nedeljom ujutru da dolazi u 8h i da sa sobom donosi svu dokumentaciju koju ima i za druge klijente, i da umesto njega ja to radim, a on da me uči. I tako, ja kretoh na zanat. Žensko sam dete, valja imati neki zanat u rukama i glavi. A kako je otac mislio, bolje knjigovodstvo nego krijački zanat, lakše je? To je on tako mislio. I tako je bilo. Tada se deca nisu baš mnogo pitala, šta žele, nije bilo profesionalne orijentacije i ostalih savetnika.

U naredne četiri godine, znači nedeljom sam ustajala u 7h da bi se spremila i sa budućim kolegom u 8h počinjalo je moje učenje i usavršavanje, sve do ručka do 14h. Svake nedelje od 8 – 14h, bez pauze.

Zvaršila sam i Ekonsku školu – komercijalni smer, da sam želela da budem knjigovođa upisala bi knjigovodstveni smer, toliko o tome.

Još malo o slobodi odlučivanja

Upisala sam Ekonomski fakultet  stvarno po svom izboru, i ako je otac imao druge planove i želje.

Dok sam bila na moru, prvi put bez roditelja, onako sama sa društvom i mlađim bratom, kada sam došla u Beograd, sačekalo me „iznenađenje“.  Tata je završio u opštini, otvorio mi je „radnju za knjigovodstvo“ da njemu i njegovim prijateljima sada ja vodim knige. S obzirom da sam bila redovan student, onda je on lepo registrovao dopunsku delatnost, da samo plaćam porez.

Prve završne račune potpisala sam i za njih odgovarala, pre mog devetnaestog rođendana! Plaćali su me, nije da nije, svakog meseca čokolada. Ej, devojci, studentu čokolada, kao da je nemam i ovako u kući. Kao da smo sirotinja, a nismo to nikada bili.  Da su mi bar karmin ili lak za nokte kupovali, moji klijenti, tatine kolege. Tako sam ja dragi moji počela sa preduzetničkim poslom. Bez pitanja, da li ja to želim ili ne.

Šta sam ja želela?

 

Još dok sam bila u srednjoj školi, maštala sam da budem novinar. I to ne bolo koji i bilo gde. Nego privredni novinar u „Privrednom Pregledu“. Tamo sam bila na praksi kada sam završila treći razred Ekonomske škole, i silno poželela da budem jedna od privrednih novinara, koja će slobodno ulaziti u Saveznu Skupštinu, SIV, pričati sa ministrima i direktorima velikih i malih firmi i banaka.

Kada sam završila fakultet, nisam tražila posao da bi se zaposlila, nego sam čekala da  u „Pregledu“ raspišu konkurs. I tak dok sam čekala da se zaposlim kao novinar i dalje sam radila knjigovodstvo. Nakon fakulteta sama sam pronašla nove klijente i počela stvarno da naplaćujem, da imam ekonomsku satisfakciju za posao i odgovornost koju sam preuzela.

Naravno, kada se nešto stvarno želi i ostvari se. Zaposlila sam se u  „Privrednom Pregledu“ kao privredni novinar. Oduševljeno sam radila nekoliko godina. Mislila sam da posle prve dve tri plate, odnosno nakon završnog računa, da prestanem da se bavim knjigovodstvom, da otkažem klijentima. To sam želela. Ali, stigla je prva, pa druga plata….. tuga živa. Posao divan, dinamičan, atraktivan ispunjava sve moje želje, ali para nema. I tako donesem odluku da je zanat – zanat. I tek onda sam u sebi, ali i na glas rekla Ocu jedno milion puta VELIKO HVALA.

U početku sam stvarno imala optor prema knjigovodstvu, jer to nje bio moj izbor.

Kasnije sam posao računovodstva i knjigovodstva vrlo zavolela.

Kada sam odsanjala novinarski san, prošla sve faze od pripravnika, mlađeg novinara, starijeg i tako dalje do urednika, odlučila sam da se definitivno opredelim za preduzetnički i samo preduzetnički posao. Sve vreme radeći kao dnevni novinar, a radilo se bogami na normu,  imala radnju kao dopunsku delatnost. Ni malo nije bilo lako, napredovati, učiti i raditi dva vrlo ozbiljna i odgovorna posla.

Mogla bi celu knjigu napisati, o tome da su klijenti tražili da pored knjigovodstva, za njih obavljamo i poslove spoljne trgovine, deviznog poslovanja, poresko savetovanje se podrazumevalo.

U knjizi „PREDUZETNIŠTVO – moj izbor“  u nekoliko navrata sam iznela puno detalja i događaja sa klijentima iz tog perioda. Ne bih sada o tome, sada sam napisala što nije u knjizi.

Kako sam počela da učim sa polaskom u osnovnu školu, a imala sam tada manje od sedam godina, i sada kada sam zagazila u sedmu deceniju života, ne prestajem da učim i da nadograđujem svoje stručno znanje. Jednostavano shvatila sam i prihvatila, da bez kontinuiranog učenja i usavršavanja na svim poljima u životu, nema napretka. Shvatila sam da je život i posao isto što i vožnja obične bicikle, dok okrećete pedale ona ide, dok prestanete da okrećete, staje i bicikl, gubi se ranoteža, i ako niste vešti da se  sami zaustavite, pad i gubitak ravnoteže su savim sigurni.

O tome kako sam u 55 godina života odlučila da napustim odličan posao, lepo plaćen i to na vreme i da promenim način rada, da prestanem da radimo za mali broj klijenat koji imaju velike firme i veliki broj zaposlenih. Firme koje su proizvodne izvozno orijentisane, za koje smo radili komletan konsalting od računovodstva, finansija, porez, spoljna trgovina, devizno poslovanje i da ne nabrajam, i da napravimo radikalan zaokret. Da blog – platforma www.biljanatrifunovicifa.com , postanu glavna aktivnost svima nama. Predavanja na stručnim seminarima iz oblasti gde samo stvarno „svoj na svom“ spoljna trgovina i devizno poslovanje naravno i porezi, i da radimo studije o transfernim cenama. To je posebna priča. Ozbiljna odluka, velika hrabrost i neizvesnost. Ostaviti  odlične klijente, dobre i sigurne  honorare, da bi živela jedan drugi san. Rešila, skočila u nepoznato, i sada nakon sedam godina od te velike odluke, i dalje kažem da se ne kajem, nego da blagosiljam svaki dan na donetoj odluci.

Da je bilo lako – nije.

Da li sam imala strahove u početku, naravno da jesam.

Preuzela sam veliku odgovornost, jer prvobitno mislila sam samo ja da se pomaknem iz postojećeg posla, da klijenti i ostatak kolektiva nastavi sa radom kao što je bilo, a ja da nastvim da živim svoju priču, svoj novi san. Međutim, svi su se složili, da idemo zajedno u novu avanturu.

I tako,  napravili smo kao firma i kao porodica te 2012. godine veliki zaokret i krenuli u nešto novo i lepše.

Dok ovo sada pišem, suprug i ja nalazimo se u našoj vikendici u Istočnoj Srbiji na Dunavu, sedim na terasi, u letnjoj kancelariji, na šporetu se krčka ručak, a posle će i prskalica da radi, da zalijem travu i cveće. Ostatak kolektiva, naravno da je u Beogradu i radi u kancelariji. Red i disciplina nema šta.

Šta da Vam kažem kada je vreme za odluke, za promene, za nešto novo. Vreme je kada Vi odlučite i poželite. Godine života apsolutno nisu presudne. Godine života ne utiču na to da li ste mladi ili ne za novi početak. Pročitali ste deo moje životne priče. Ispričala sam početak i sadašnjost, a između šta se sve dešavalo nekom drugom prilikom.

 

Moja poruka

 

Želim da poručim svima Vama koji ste ovaj tekst pročitali do kraja, bez bzira da li već imate posao pa želite da nešto menjate, ili razmišljate o svom poslu, ili želite da se zaposlite jeste – KRENITE. Krenite sada i odmah.

Možda prva odluka neće biti baš najbolja i idealna. Sve je bolje od čekanja da se „nešto desi“.

Čitala sam i gledala film „TAJNA“ super je. Iz mog ugla nedostaju dve stvari, a to je početak i kraj.  Bez plana – postavljenog  cilja, šta će mo onda čekati i želeti. Bez akcije – kako će se nešto desiti?

Činjnica je da sam ja „radiša i djak“, ali umem i da butem veliki hedonista i da uživam i da se odmaram. Jer ne razmem kako će se neko odmarati kada ništa ni ne radi. Od čega će se odmarati?

Za kraj malo brojeva, ipak sam ja konsultant za finansije

 

Ima nekih situacije koje ne mogu da razumem, a to je da je zvanično evidentirano preko 600.000 nezaposlenih lica u Srbiji, a da je više od pola nezaposlenih mlađe od 35 godina života. To što je toliki broj ljudi bez posla, možete odmah da mi odgovorite, pa nema posla, loše je stanje u državi i privredi. U to bi poverovala, da nedavno nisam bila na jednom poslovnom sastanku, gde se vlasnici kako velikih, tako i malih firmi žale da ne mogu da pronađu radnike. Da ljudi jednostavno ne žele da rade. Primera radi, jedna firma imala je potrebu za većim brojem radnika na teritoriji Beograda. Da bi pronašli potrebne radnike, pored oglasa koji su dali na internetu, svim agencijama za zapošljavanje, bili su primorani da odštampaju 70.000 letaka i da ih podele u poštanske sandučiće. I na jedvite jade pronašli su svega 60 radnika, a rado bi zaposlili i 100. O čemu pričamo. Nema posla?

Dobro, možda je plata mala, razumem i to, ali ne razumem da neko ima 30 godina, ima završen fakultet i radi po malo za džeparac. U ovom slučaju moram da kažem, da nikada niste prestari niti premladi da se ozbiljno upustite u posao, ali sa toliko godina zadovoljavati se džeparcem, jer sve ostalo roditelji plaćaju, da li je to u redu.  U velikoj ste zabludi, i na velikom gubitku. Roditelji sada plaćaju cenu zato što su i bili previše tolerantni i razmazili svoju decu. Plaćaju cenu što nisu naučili svoju decu odgovornosti i disciplini.

Izvinjavam se svima, ako sam prestroga, ali ja sam Vam ispričala svoju priču, svoj početak i najraniju mladost, kada i nisam bila srećna odlukama svoga Oca – moram sa velikim svom da pišem Otac. On je znao ono što ja tada nisam znala i nisam mogla da sagledam sa 14. i 18. godina života. Odavno sam mu beskrajno zahvalna, što sam gurnuta u vatru života veoma mlada, što sam naučila da se nosim sa životom i poslom. Što nikada ne odustajem. Zahvalna sam što i danas sanjam i pravim velike životne planove. Zahvalna sam što se radujem životu, poslu, ljudima, novim počecima.

Ukoliko mislite da će ovaj tekst i budući  koristiti Vama ili nekom iz Vašeg okruženja, slobodno ga delite na društvenim mrežama. Registrujte se na newsletter da potpuno besplatno dobijate obaveštenja o novim tekstovima. Hvala Vam na pažnji. Želim Vam svako dobro, jer samo dobro i zaslužujete.

[/thrive_lead_lock]
Poruči knjigu

Knjiga: Preduzetništvo MOJ IZBOR

Svi primeri i iskustva o kojima u knjizi govorim jesu istiniti, nijedan nije izmišljen; i imena nekih ljudi sam čak navela, dok imena drugih nisu navedena samo zato što oni to nisu želeli…

Follow

About the Author

Diplomirani sam ekonomista, sa bogatom biografijom iz oblasti realne ekonomije. Pišem stručni blog www.biljanatrifunovicifa.com. Predavač sam iz oblasti spoljne trgovine i deviznog poslovanje. Redovno držim treninge u PK Beograd, RPK Novi Sad, kao i u organizaciji firme „IFA“ d.o.o., Beograd. Aktivno radim za veliki broj domaćih i stranih kompanija konsalting iz oblasti spoljne trgovine i deviznog poslovanja, sa posebnim naglaskom na aktivno oplemenjivanje i reeksportnu doradu.